Redak­tion „novinki“

Hum­boldt-Uni­ver­sität zu Berlin
Sprach- und lite­ra­tur­wis­sen­schaft­liche Fakultät
Institut für Slawistik
Unter den Linden 6
10099 Berlin

Intervju sa Dže­vadom Karahasanom

Phi­line Bick­hardt: Svoj intervju baziram na temi aktu­elnog književnog fes­ti­vala i jučer­ašnje rasprave. Razgo­va­rali smo o slo­bodi, strahu od slo­bode, a u vezi sa Vašem knjigom „Uvod u Leb­denje“, pitam se da li jeste „leb­denje“ u stvari ovo stanje, kad naučimo da letimo, kad uvek ima moguć­nost da padamo, kad smo uvek u opasnosti da pad­nemo u pro­past. Da li je Vaša knjiga priča o padu kao neuspehu?

 

Dževad Karahasan: Da, to je dobro pitanje. Piscu je veoma teško da defi­nira svoju knjigu, da je kratko ispriča. Jer ono, što ja mogu o tome reći, napisao sam u knjizi. U svakom slučaju slažem se s Vama da je leb­denje isto­v­re­meno nada i opas­nost, leb­deti znači može biti leteti, može biti apso­lutno slo­bodan, može biti konačno defi­ni­tivno slo­bodan, I isto­v­re­meno jeste pad, pro­past, u svakom slučaju jeste opas­nost. Nije ni malo slučajno da je, recimo za agnos­tike, jedan važan pokret, jednu važnu školu mišl­jenja na pre­lazu iz stare u novu eru, svako pos­to­janje, sami život bio pad, pad iz večnosti u vreme.

 

P.B.: To me pod­seća o “Mitu o Sizifu” i o kamenu, koji se ponovo i ponovo kortlja sa planine.

 

D.K.: Zamis­lite da taj kamen počne leb­deti. Let je ner­as­ki­divo povezan sa moguć­nošću pada. I jel li ta knjiga u stvari pokušaj da se pokaže ambi­val­ent­nost svega stvar­noga, da se pokaže sve što jeste, barem dvoz­načno. Jed­noz­nač­nost koja se nama uporno nameće kao nešto dobro, poželjno, moguća je jedino u kon­struk­tima – u veš­tačkim “kvazi” sve­to­vima u arit­me­tici – dakle tamo gde je život telo i forma, nisu mogući. U životu, u stvarnosti jed­noz­nač­nost ne pos­toji, nije moguća, jer nije moguća jedno­di­men­zio­nal­nost. Pos­to­janje je uvek kom­pleksno. I ja sam pokušao jeli o toj više­di­men­zio­nalnosti, mno­goz­načnosti života pri­po­ve­dati u svojoj knjizi.

 

P.B.: Slo­boda je, kao što ste juče rekli, razli­ko­vanje misli i mišl­jenja. Sad Vi ste rekli o dvoz­načnosti i jed­noz­načnosti – i to me pod­seća na to što ste rekli juče, da sav­re­meni čovek živi udobno, ali pot­puno nest­varno. Rekli ste da kod svakog pro­blema (posla, poro­dice itd.) se traži stručnjak, da se praznine u „sav­ršenom“ popun­ja­vaju stručnošću drugih. Odnosno, podela rada je stra­ho­vito razvi­jena. Da li je ljudsko iskustvo, uspesi, greške, neu­s­pesi, ono što nam nedostaje? 

 

D.K.: Ja mislim da da. Pazite, ja mislim da jedan ozbiljan pro­blem našeg današnjeg vre­mena prvo jeste misti­fi­ka­cija uspeha. Mi zabo­ravl­jamo na Pitago­rinu lepu pre­po­ruku. Pitagora je stalno govorio „Put je cilj“, doći na cilj znači okončati nešto. Treba smisao videti u putu, u puto­vanju, u kre­tanju, ne u cilju. Mi strašno misti­fi­ci­ramo uspeh, zabo­ravl­jamo velič­anst­venu mud­rost koju nam je govo­rila Tra­ge­dija Helenska, da se iz poraza, iz neu­s­peha uči. Uspeh, pobeda ne donosi saz­nanje, a mi ljudi bismo trebali težiti saz­nanju. Mi mis­limo da je neu­speh nešto jako loše, samo loše. Uopšte ne mora biti. Mi mis­limo da je izu­zetno nega­tivno odu­stati, pogrešati. Nama se mašina, stroj nameće kao ideal. Mašina kaže  ne greši, „ne greši vragu“, ne greši zato što ne misli.

 

P.B.: I možemo li mi tumačiti Vašu knjigu isto kao „egzis­ten­ci­ja­lis­tičku“?

 

D.K.: Jein. Da i ne. Egzis­ten­ci­ja­lis­tička fil­ozo­fija, književ­nost je zaista bliska ovome mom romanu, uto­liko što nas je pod­sećala na to…. Egzis­ten­ci­ja­listi su nas upozora­vali na to da smo mi u život, tako reći, bačeni. Upozora­vali su nas na to da mi svoje rođenje nismo birali. I moj roman uto­liko sigurno jeste egzis­ten­ci­ja­lis­tički, jeste na neki način moj razgovor sa velikim uči­tel­jima Krležom, Satrom, Kamijem. Ali na drugoj strani u mom romanu nemate onaj otpor prema nužnosti, koji egzis­ten­ci­ja­listi uvek imaju. Moji junaci su ite­kako spremni pomi­riti se s tim da pos­toje stvari na koje oni ne mogu uti­cati. Čitav niz mojih junaka je veoma spreman pomi­riti se s tim da se mnoge stvari ne mogu birati, jer naš izbor može biti ite­kako pogrešan. I ono što nam je namet­nuto može biti ite­kako dobro. Znate, egzis­ten­ci­ja­lizam je izu­zetno jako obojen osećanjem čoveka, jel pot­rebom ljudskom da sve što nam se događa bude naš izbor. Slo­boda je ner­as­ki­divo vezana sa moguć­nošću izbora.

 

P.B.: Da, ako Kami kaže da naj­glav­nije fil­ozofsko pitanje jeste pitanje samou­bistva, šta biste Vi rekli?

 

D.K.: Ja bih rekao, da, ali ima još fil­ozofskih pitanja, koja su jed­nako tako važna, fil­ozofska i bitna, na primer pitanje lju­bavi, odnos nužnosti i slo­bode izbora, i pri­sile. Jer jedno, al samo jedno od bitnih fil­ozofskih pitanja. I sve dokle dok se naša slo­boda redu­cira na moguć­nost smrti odnosno samou­bistva, to vala i nije baš pre­više mogućnosti. U mom romanu “Uvod u leb­denje” junaci traže, pokuša­vaju videti slo­bodu u rela­ci­jama koje nude više mogućnosti. Egzis­ten­ci­ja­lizam je pitanje ljudske slo­bode, svodio na jednu opo­zi­ciju, dua­lis­tičku opo­zi­ciju. Da ili ne. Smrt ili život. Moji junaci to osećaju kao pre­malo. Život odnosno stvarni svet nije toliko jed­nost­avan da se može svesti na jednu arit­me­tičku opo­zi­ciju. Plus – Minus. Oni hoće, oni vide, oni tvrdo veruju u to da je čoveku ponuđena mnogo šira lepeza mogućih izbora. I uto­liko je moj roman svo­je­vrsna pole­mika sa egzistencijalizmom.

 

P.B.: Zašto slo­boda govori upravo o formama, o granicama?

 

D.K.: Ja mislim da je slo­boda kao i sve ono što je zaista važno za naš boravak u svetu, za naš boravak u životu, kao sve ono što mi nasta­vimo saz­na­vati, mi ljudi možemo stvarno saz­nati, samo ono što ima oblik, gra­nicu. Ono što je bes­krajno mi ne možemo saz­nati. Zato je, da bismo uopšte mis­lili o slo­bodi, da bismo mogli spo­jiti slo­bodu, da bismo mogli znati što je slo­boda, moramo je pre­poz­na­vati u nekom obliku, moramo joj dati određenu formu. I jedna od mogućnosti da se slo­boda na taj način vidi i sazna, jeste defi­ni­rati slo­bodu kao susret sa drugim. Ti si gra­nica moje slo­bode, odnosno ti si forma moje slo­bode. Ako slo­bodu defi­ni­ramo kao nešto bes­ko­načno, mi bismo joj odu­zeli kon­kret­nost. Zato je zaista nepod­nošljiv moderni, kod naših suvre­me­nika omil­jeni, manir: ja smem sve. Onaj ko sme sve, nije više čovek. I slo­bodu moramo uvek mis­liti u odnosu sa odgo­vor­nošću. Ako moja slo­boda ne uzima u obzir Vas, to više nije slo­boda, to je nasilje.

 

P.B.: Epilog u Vašem romanu me je pod­setio na mnoge srpske i jugo­slo­venske romane 20. veka u kojima epi­lozi igraju važnu ulogu za pro­po­ve­danje, npr. kad književni lik zav­ršava priču autora (npr. „Hasan“ u „Der­višu i smrti“ Seli­mo­vića ili epilog „Eduard“ u romanu „Peščanik“ Danila Kiša), ili koji stva­raju ilu­ziju ili jed­načinu između stvarnog pisca i pri­po­ve­dača u samo književnom tekstu,  na primer u romanu „Hodočašće Arsenija Njego­vana“ Pekića, gde je epilog pot­pisan piscem. Zašto je za Vaš roman važno da ga pri­po­veda Rajko Šurup sa Sici­lije 1994. godine?

 

D.K.: Lepo Vam je pitanje, ja vas samo želim pod­setiti na to da Rajko Šurup nije lik, nego pri­po­vedač. Ja pred­s­tavljam stvari tako da je Rajko autor romana.

 

P.B.: A Vi ste autor. Upravo u tome je igra, jel? 

 

D.K.: Ja sam autor, gle­dano, kako bih rekao, sa strane. Gle­dano iz romana autor je Rajko Šurup. To je jedna igra per­spek­tiva. Meni je stalo prvo, jako mi je važno ime toga junaka, odnosno toga autora. Rajko je onaj koji je boravi u raju, onaj koji nosi raj u sebi. I ime mog junaka, odnosno pri­po­ve­dača, je pomalo para­dok­salno. On funk­cio­nira kao Ver­gi­lije, kao vođa, kao čovek koji vodi Petera Hurda kroz pakao Sara­jeva – i on se zove Rajko. Ta igra para­doksa, kon­trasta je veoma važna. Ovu igru nas­tojim pre­neti i u ovaj odnos autora, pri­po­ve­dača i lika. Rajko je para­dok­salno isto­v­re­meno junak mog romana, jedan od likova u romanu i pred­s­tavlja se teh­nički kao pri­po­vedač, kao autor. Ta igra para­dok­salnog dvo­strukog osvet­l­ja­vanja mi je jako važna jer mislim da ona sam temelj romana. Ona je sredstvo da teh­nički pokažem onu dvo­stru­kost odnosno više­stru­kost, o kojoj smo govo­rili na početku našeg razgovora.

 

P.B.: Hvala puno!