Redak­tion „novinki“

Hum­boldt-Uni­ver­sität zu Berlin
Sprach- und lite­ra­tur­wis­sen­schaft­liche Fakultät
Institut für Slawistik
Unter den Linden 6
10099 Berlin

„Gene­rale, božuri cve­taju u mojim gaći­cama!“ – Intervju sa Rad­milom Petrović

Phi­line Bick­hardt: Tvoja zbirka poe­zije „Moja mama zna što se dešava u gra­do­vima“ iz 2020. godine je sada u čet­vrtom izdanju u izdvačkoj kući „PPM Enklava“. Čitajući, glavna karak­te­ris­tika koja me je pogo­dila bila je pove­za­nost pri­rode i ženst­ven­osti. Naslovna slika odražava ovu vezu: Gola žena sa istak­nutim gru­dima i dugom kosom u pri­rodi u gumenim čiz­mama. I ona izgleda pril­ično kul. Zašto? 

 

Rad­mila Petrović: Naslovna strana je rešenje koje je ponu­dila diza­j­n­erka Haj­dana Kostić, nisam na to imala pre­više uti­caja. Moja namera je bila da pokušam da pesme pišem jez­ikom pri­rode jer sam rasla okružena pri­rodom i to je jedini jezik koji poz­najem. Ja ne znam taj gradski jezik koji koriste urbani pes­nici. Oni koriste dosta refe­renci iz grada, naprimer „haus­tori“, „kafići“. Moje refe­rence su biljke i živo­tinje. Želela sam da izgradim lirskog sub­jekta koji je ranjiv, ali se sve vreme junači i koji se bori i ostaje vedrog duha uprkos okolnostima i pri­rodi, za koju bih rekla da je pre svega surova. Takođe, namera mi je bila da pred­s­tavim lirskog sub­jekta kome patri­jarhat u kome je rastao nije dozvolio da živi punu pri­rodu svoje ženstvenosti.

 

P.B.: Da li grad služi kao antipod selu kojim domi­ni­raju mušk­arci, grad kao samoo­dređena ženska per­spek­tiva na sebe? 

 

R.P.: Grad bi  mogao biti mesto veće slo­bode, mesto gde patri­jarhat nije toliko domi­nantan ili barem ta domi­nacija nije toliko očig­ledna kao na selu. Grad lirski sub­jekat vidi kao mesto gde su žene imale veća „prava“ ili više mogućnosti da razviju svoj ženski princip. Patri­jarhat često staje na put tom razvoju i sprečava žene da žive svoju pravu pri­rodu. Ta sprečenost se vidi u lirskom sub­jektu, devojci koja odbija da se povinuje tra­di­cio­nalnoj ženskoj ulozi i koja se pois­to­većuje sa snagom i društ­veno određenom ulogom muškarca.

 

P.B.: Da li bi se naslov pesme, koji je i naslov cele pes­ničke knjige, mogao ovako nasta­viti: „Moja mama zna šta se desava u gra­do­vima“, ali naza­lost ostane u selu? 

 

R.P.: Taj naslov je iro­ničan, u mojoj glavi on pred­s­tavlja majku koja iz sela priča ćerki šta je sve loše i opasno može zade­siti u gradu, a da sama majka nikad u gradu nije bora­vila. Želela sam naslov koji je iro­ničan, ali na jedan tužan način.

 

P.B.: Kakvu ulogu u tvojoj poe­ziji ima motiv krave? U „jeziku bilja“ se govori o kravi kao mestu čeznje. Vlas­tito ime se takođe izdvaja teksta pisanjem velikih početnih slova od ostatka teksta, koji se inače piše samo malim slo­vima. A iro­nično je da pisanje krave „Šarulja“ sa velikom slovom podra­zu­meva asi­mi­la­ciju sa „Bogo­vima“?  

 

R.P.: Krava je moja omil­jena živo­tinja zato što je to omil­jena živo­tinja moje majke. U Srbiji mi dajemo svakoj kravi ime. Uglavnom svaka krava ima svoje vlas­tito ime. Uvek su uglavnom neka Šarulja, Maculja, Zla­tulja itd.  A što se tiče Bogova, mi u Srbiji volimo da ono što nam je sveto i što poš­tu­jemo pišemo velikim slovom. Istina je da sam Bog prvo napi­sala malim slovom, a onda su mi rekli da razmislim o tome. Na kraju sam se odlučila za veliko slovo više radi toga što potičem iz poro­dice koja je veoma reli­giozna, a manje radi toga što sma­tram da je Bogu bitno kakvim slovom će biti napisan.

 

P.B.: U „Dva minute bez poe­zije“ se govori o tome da je glavna pri­po­ve­dačica  bila rođena „nao­pako“ kao kod krave „Šarulje“. Da se ​​telad rađaju nao­pačke, ovde se misli kao meta­fora meša­vine muškog i ženskog, za „muško rođeno“ u ženkom telu (inter­seks)?

 

R.P.: Od kad se rodila moja mama je gajila krave. Krava je tako jedina kon­stanta u njenom životu. Krava je takođe simbol bla­gos­tanja i sigurnosti. Krava je na određeni način i izvor topline, to znaju svi koji su se makar jednom našli u livadi ili štali među kra­vama. Krava je kad lirski sub­jekat napusti svoje selo upravo simbol čežnje za toplinom i mestom odras­tanja. U Srbiji se komen­ta­riše kao „nao­pako“ sve što nije u skladu sa tra­di­cio­nalnim shvatan­jima roda. Lirski sub­jekat se ne uklapa u tra­di­cio­nalne kalupe, pa pomalo tužno, pomalo iro­nično naziva sebe naopakom.

 

P.B.: Krave se tako često pojavljuju u tvojim pes­mama. Da li imaš posebnu vezu sa kravama?

 

R.P.: Krava je domi­nanta živo­tinja mog detin­jstva. Krava je simbol sta­bilnosti i mnogo pažnje u mom domaćinstvu se pos­veći­valo kra­vama. Ako krava raz­boli, to je veliki urok. Svi se kon­cen­trišu samo na to da se ona izleči. Jer ako vam ugine krava, to je za fami­liju veliki gubitak, bar hil­jadu evra, što je za rela­tivno siro­maš­niju seosku srpsku poro­dicu velika nes­reća. Ljudi su vrlo vezani za krave. Naprimer, kad se krave tele cela poro­dica je tu. Znači, krave su vrlo domi­nantne. Deo prihoda moji rodi­telji zarađuju tako što prave sir i kajmak i pro­daju. Uvek smo smo imali krave u domaćinstvu, imala sam zadatak da ih čuvam, obi­lazim. Krava je moja omil­jena životinja.

 

P.B.: I naj­veća kon­ku­ren­cija u očima majke?

 

R.P.: Da, ponekad sam bila lju­bo­morna na te krave jer su rodi­telji  često više njima pos­veći­vali pažnju nego nama deci.

 

P.B.: U „Jeziku bilja“ ti pišes o teškom nas­leđu, koje su ostavili muškarci:


„mama, zivim u gradu
ali ja sam rudar
zatrpan pitan­jima zemlje“ 

Da li zemlja pati od ratova i raza­ranja koje je napravio čovek? Jezik bilja jeste ženski jezik? 

 

R.P.: Od ratova pati samo sam čovek, od raza­ranja takođe. Zemlja je neu­n­iš­tiva, ona će uvek naći način da se obnovi, ali niko ne garan­tuje da će njenu samoob­novu čoveč­anstvo preži­veti. Jezik bilja nije nužno ženski jezik. To je jezik sas­tavljen od svih reči koje nismo izgo­vo­rili onima koje volimo, a trebalo je.

 

P.B.: Kosovo je i danas ključno pitanje za Srbiju i ceo Balkan. Ne samo za samu državu (u smislu osni­vačkog mita „Kosovska bitka“ itd.), već i kon­kretno za pitanje spol­j­no­po­li­tičke ori­jen­ta­cije zemlje. EU traži priz­nanje Kosova kao uslov za even­tu­alni prijem Srbije. Tvoja pesma „Srpkinja sam, al‘ mi Kosovo nije u srcu, nego ti“ se foku­sira na Kosovo – i suprot­s­tavlja dedu i oca kao učes­nike ratova (Drugi svetski rat i jugo­slo­venski ratovi) sa hrabrim i vol­jenim ženama. Da li je rat muški princip? 

„jedna zal­jub­ljena žena
opas­nija je od NATO pro­tiv­ra­ketnu zaštitu
nosi u grudima“

bokove uvek drži
u bor­benom položaju“

„gene­rale  božuri cvetaju

u mojim gaćicama“ 

 

R.P.: Ne mislim da je rat muški princip, mislim da je ženska snaga veća od muške i da stoga žena uvek ima veću šansu i snagu da pobedi, naročito ona zal­jub­ljena. Međutim žene nisu srećom bile te koje su u isto­riji pokre­tale ratove, ali upravo zato one mogu biti bitan faktor pomirenja.

To je zapravo samo pobuna protiv toga, glavna tema za običan narod svakog dana nije Kosovo, taj mogući rat i šta će biti s tim kosovskim pitanjem u tre­nutku, kad mi zapravo u državi imamo gomilu pro­blema i poli­tičkih afera koje se uvek zako­pa­vaju s pitanjem Kosovo. Tako da je ta pesma  samo pokušaj da se snaga žena i erotska snaga uzdignu iznad kul­ture smrti koja se ovde gaji. Pitanje Kosova zapravo kad se pro­bude nije glavno pitanje za većinu Srba. Nar­avno, za Srbe na Kosovu to je bitno pitanje i meni je žao ako oni tamo nemaju prava i slo­bode za koje sma­traju da treba da ih imaju.

Za nas ostale, Kosovo je važno zbog načina kako smo odga­jeni, šta kaže naš sistem obra­zo­vanja koji nam stvara emo­cije prema toj teri­to­riji, učenje da je to nešto naše.

Ali kad odeš na Kosovo, realno je mnogo dru­gačije nego što smo učili u škol i što nam govore u medi­jima. Ako kažeš da to nije naše, ti si izdajnik.

Ali šta sam htela da kažem u pesmi: Možda pred­sednik kad se pro­budi, svaki dan razmišlja o tome, pošto je to poli­tičko pitanje koje treba da reši, ali ta pesma treba da izrazi pobunu i da kaže da poli­tička pitanja na kojima se toliko insistira nisu možda običnom narodu uvek toliko važna, na primer ja ne pričam sa svojim društvom o kosovskom pitanju, pričamo o tome ko je s kim u vezi, ko zbog čega tuguje itd. I još bit­nije, običan narod ta pitanja naprosto ne može da reši.

Erotsku žensku snagu suprot­s­tavljam toj snazi mušk­arca, koja vodi ratove. Zapravo ne mislim da je rat muški princip, i žene ratuju, samo one ne vode takve pogrešne ratove kao što su za teri­to­rije. Žene se uvek bore za neke više vrednosti. Naročito opasne su zapravo zal­jub­ljene žene. Žene imaju ogromnu snagu, to je, između ostalog, nji­hova erotska snaga. Ova pesma zapravo govori o tome, o snazi žene kao anti­podu toj kul­turi smrti, ratu, muškoj snazi. Žene su bile u isto­riji na pravoj strani. Pošto nisu bili faktor glupih ratova, oni mogu biti faktor pomirenja.

 

P.B.: Šta to znaći kad „božuri cve­taju u gaćicama“? 

 

R.P.: Božuri su simbol srpskog stradanja na Kosovu. Imamo taj mit da su iz krvi srpskih rat­nika izrasli božuri. Zbog te meta­fore bila sam bilo žes­toko osuđena od strane ver­nika i des­ničara. Bila sam glavna tema na tvi­teru, bila sam naj­ko­men­ta­ri­sani gost emi­sije „24 minuta“ od Zorana Kesića. Već godinama vodi tu emi­siju, koja je vrlo levičarski nastro­jena. Kad sam pro­či­tala ovu pesmu u emi­siji, des­ničari su ustali protiv mene, da sam izdala Kosovo, sa svojih 23 godine. Znala  sam da je ta meta­fora vrlo eks­plo­zivna. Ako gledaš na način da se iz ženskih repro­duk­tivnih organa rađa cela nacija, to može da bude simbol moći. Ali oni su izab­rali da to bude simbol sra­mote i pot­ce­ni­vanje državnog sim­bola, a mogli su to da sma­traju sim­bolom snage. Dakle, rešili  su da je tumače na nega­tivan način.